BOB EGLTON Svemirski kauboj

Bob Eglton (1960) višestruko je nagrađivani umetnik žanra fatastike, naučne fantastike i horora koji je osvojio srca i maštu obožavatelja Godzile širom sveta svojim zadivljujućim slikama najveće japanske zvezde među čudovištima. Uz brojne nezaboravne naslovnice za serijal o Gozili, izdavača Random House, i strip Godzilla, King of the Monsters, izdavača Dark Horse, on je naslikao logo za Clawmark Toys i njegovi radovi mogu se naći u okviru mnogih romana žanrovske fantastike, kao i nekoliko njegovih knjiga – Alien Horizons, Primal Darkness, The Book of Sea Monsters, Greetings from Earth, The Star Dragons.

Iako je bio veliki ljubitelj Gozile (bio je i kreativni konsultant na snimanju istoimenog filma 1998. godine), njegovi radovi se šire na sva polja fantastične umetnosti – od zmajeva, preko vampira, do vanzemaljaca.

Tvrdio je da je kao dete bio razočaran spejs-šatlovima i raketama koje je proizvodila NASA, smatrao je da bi svemirski brodovi trebalo da izgledaju više „organski“.

U jednom intervjuu je izjavio da mu se život promenio 1969. godine, kada mu se u filmu 2001: Odiseja u svemiru obratio Monolit. Gledanje filma ga je navelo da sa devet godina odluči da mu crtanje naučne fantastike bude poziv.

Imao je sreće što su njegovo interesovanje za umetnost negovali roditelji. Od ranog detinjstva davali su novac za časove umetnosti.

Osvajao je Hugo nagradu za najboljeg profesionalnog umetnika čak osam puta.

Fasciniran je delima starih majstora, naročito Tarnera i Delakroe.

Godišnje uradi 20 do 30 naslovnica knjiga. Iako uglavnim preferira ulje, pod stare dane sve češće radi tehnikama gvaša i akvarela.

Bob kaže da u odnosu na tradicionalne umetničke medije ne preferira kompjuterski generisanu umetnost, već ističe da voli da bude uključen na početku projekta. „Sve počinje dizajnom“, kaže on i dodaje: „Možete da imate najneverovatnije računare na svetu i talentovane osobe za renderovanje, ali oni pre svega moraju da imaju dizajn na osnovu kojeg mogu da rade. Tu na scenu stupam ja. Najradije ne bih uopšte radio animaciju. To je potpuno drugačiji fazon i zahteva određeni način razmišljanja, koji mi nije blizak, ali ga poštujem. Radije bih crtao olovkom na samom početku čitavog procesa.“

Da se nije bavio umetnošću, Bob misli da bi možda napravio karijeru u astronomiji. Kada je upitan o naučno-fantastičnoj umetnosti, on baca iznenađujuće novo svetlo na ovu temu, rečima: „Naučno-fantastična umetnost zahteva upotrebu matematike. I, kao posledica toga, sve izgleda veoma sistemski. Uvek se čini da što više učimo o svemiru ili Solarnom sistemu, to postaje manje maštovito. A najveći greh je kad naučno-fantastična umetnost izgleda dosadno. Za mene je ona čista emocija, nešto što svako može da razume“.

Uzmimo na primer Bobovu dramatičnu sliku Okean leda, inspirisanu sondom Galileo koja je pronašla ogromne komade leda, zamrznute u okeanu leda na Jupiterovom mesecu, Evropi. Njegov prikaz kako bi površina Meseca mogla da izgleda do detalja zaokupio je maštu gledaoca na način na koji fotografije NASA nikad nije uspela.

Kada slika naučno-fantastičnou umetnost, Bob kaže: „Ono što pokušavam da uradim jeste da odem dalje od Habla. Idem na mesta koja teleskop Habl nije pohodio.“

Na pitanje da li više voli da stvara fantastičnu ili naučno-fantastičnu umetnost, Bob priznaje da nekad voli više jednu, nekad drugu, u zavisnosti od faze, ali kad je reč o skicama, fantastika beleži potpuni primat: „S fantazijom možete da radite šta želite, jer ona obezbeđuje potpuni beg od stvarnosti“, zaključuje on.