DARIJA KOPAVČEVA Vešta razotkrivalica intimnih priča i razudanih šaputanja
Darija Kopavčeva (1989), rođena u Moldaviji, od detinjstva je želela da postane kardiolog – zahvaljujući preciznoj ruci smešila joj se karijera hirurga. Međutim, zbog odsustva ljubavi prema jezicima, naročito latinskom, odustaje od medicine i posvećuje se drugoj svojoj velikoj ljubavi – slikarstvu.
Sa sedamnaest godina već je postala plodonosna – naslikala je Raspeće Hristovo u crkvi u selu Hrustovoj u Kamenskom okrugu, ali kafić u Tiraspolju, te karikature i portrete za koje je dobijala novac. Kasnije je upisala klasično slikarstvo u Kišnjevu. Po završetku Akademije, budući da nije mogla da nađe kupce za svoje slike, odštampala je šest svojih slika na kolor štampaču, i otišla u Rim na dva meseca, kod tetke. Šest nedelja je išla i pokazivala radove dok nije upoznala galeristu Pola zahvaljujući kojem joj je slika prodata bukvalno prvog dana. On joj otad postaje mentor i saradnik.
Prepoznatljiva je pre svega po nagim figurama koje su čest motiv na njenim slikama. Ona konstantno proučava i usavršava anatomiju u pokretu, dinamiku i plastičnost tela. Gola figura na njenim slikama je intiman razgovor s posmatračem, oči u oči, bez maski, bez odeće.
Teme za njene slike su najčešće ljudske emocije i postupci koje personifikuje. I ne samo to – ona personifikuje i nežive predmete. Na primer, to može biti žeđ za životom ili zemljina kora u obliku devojaka. Predmete simbolizuje svojim asocijacijama. Biser je simbol vremena – on raste onoliko sporo koliko vreme ponekad odmiče, a ponekad može da vam u trenutku isklizne iz ruku, dok su vilini konjici simbol njene, ženske slobode. Obrađuje teme koje se tiču nje lično i nudi publici da ih sagleda, ali iz drugačije perspektive.
Ne voli da je svrstavaju ni pod jedan pravac. Njen jezik je slojevit, pun simbola, fantastičnih elemenata i vidnog uticaja starih majstora. Posmatrajući njene radove selimo se u drugu dimenziju, ispunjenu legendama, mitovima, uspomenama iz drevnih svetova, a čini se da ćemo, ako zatvorimo oči, čuti zavereničko šaputanje na davno zaboravljenim jezicima. Ima toliko lepih tela u ovoj dimenziji, zamrznutih na trenutak na Darijinim slikama. Oni su kao prozori u mistične svetove koje nismo otkrili, puni simbolike, alegorija i tragova koji su na prvi pogled jedva primetni, a umetnica ih je tako prikladno postavila na videlo onima koji su željni emotivne kontemlpacije.
Evidentno je da je njen cilj da obuhvati što veću publiku – da njene slike razumeju i uživaju u njima i oni ljudi koje umetnost ne zanima, ali i da dotaknu srca profesionalaca i kolega. A da je obožavaju i oni s dubokim džepom svedoči činjenica da se, recimo, njene slike nalaze rame uz rame s Pikasom i Benksijem u galeriji u luksuznom švajcarskom skijalištu u Kran-Montani, i to po cenama ne manjim od 10.000 evra.