MIHAEL HUTER: Košmarna senzualnost umetnika kog nazivaju Bošem 21. veka
Nemački slikar, ilustrator i pisac Mihael Huter (1963) živi u Kelnu stvarajući nadrealna dela – koliko magična, toliko i čudnovata. Sa trinaest godina doživeo je otkrovenj́e kada je video leksikon s nadrealnim scenama koje je njegova majka kupila kao rođendanski poklon nekome u njihovoj porodici. To ga je toliko oduševilo, da se odlučio da i sam napravi nešto slično.
Tako je vrlo rano otkrio da svoje interesovanje može izrazi četkicom i bojom. Od 1983. do 1986. bio je student slikarstva kod profesora Karla Marksa. Ubrzo nakon toga nastaju prvi ciklusi njegovih nebičnih radova koji su smešteni u maglovitoj zoni na granici fantazije, naučne fantastike i nadrealizma.
Većina njegovih uljanih slika rađena je u vrlo preciznoj troslojnoj tehnici, a osim tradicionalne tehnike ulja, koristi i tempere ili akvarel. Njegovi crteži rađeni su olovkom i tušem, a grafike su najčešće bakropisi.
Svoju poetiku razvio je pod uticajem književnosti, umetnosti, muzike, filozofije, nauke, religije i pseudonauke. Svarnost pa čak i verovatnoća da je nešto istinito njega uopšte ne zanimaju – tu su samo zbog svog potencijala da mu podstaknu maštu.
Uznemirujući prikazi Mihaela Hutera i tematski i tehnički veoma podsećaju na holandskog renesansnog slikara Hijeronimusa Boša: vanzemaljska čudovišta i puzavice s rukama hobotnice pletu se oko lepih mladih žena, smrt predstavljena kao kostur posmatra mladi par koji vodi ljubav, goli ljudi očajnički pokušavaju da ukrote odvratna čudovišta, majmuni pokazuju ogledalo i time svoju prolaznost. Svuda vrebaju pohlepa, požuda i nasilje. Jedinstveni univerzumi koje on stvara naseljeni su mnoštvom živopisnih likova. Ispunjene detaljima kao što su drevne građevine, likovi iz drugih vremena i džinovska čudovišta, Huterove priče ne prestaju da iznenađuju. Umetnik očigledno nije preterano oduševljen Crkvom. Sveštenici i drugi predstavnici Crkve prikazani su kao budalasti debeli ljudi, ili kao stvorenja u deformisanim obličjima poput puževa sa svojim dahtavim lakejima predstavljenim kao majmuni.
Teme koje obrađuju uglavnom se ne razlikuju previše, što nikako ne znači da su dosadne. Hater većinu elemenata koje koristi izvodi iz okultizma, mitologije i istorijske fantazije.
Osim Boša, kao umetnike koji su uticali na njega Huter pominje Petera Paula Rubensa, Metjua Barnija, braću Čepmen, ali i Tošija Saekija, poznatog po svojoj nadrealnoj pornografiji.
Pored slikanja, Huter je radio i na ilustracijama za knjige fantastike, muzičke albume i druge medije. Jedinstvena karakteristika njegovog kreativnog procesa je ideja o praćenju logike snova, koju umetnik smatra nesvesnom.
Sam umetnik se neretko žali da ga društvene mreže poput Fejsbuka i Instagrama često cenzurišu. Zato radi autocenzuru i krije polne organe ispod plavih kvadrata. On sam ističe da umetnost treba da bude apsolutno slobodna da pokaže i izrazi sve što umetnik želi, što obilno koristi u svojim radovima.