JONAS BURGERT Skeledžija božanskog koje prebiva u čoveku

Jonas Burgert (1969), nemački umetnik koji je rođen i odrastao u Berlinu, prvenstveno radi na slikama velikih formata na kojima oživljava predmete, životinje, ljude i hirovite entitete koji se raspadaju i neprestano mutiraju. Sićušni ljudi i gigantska stvorenja izlivaju se iz pukotina, propadaju između latica ili tonu u dosadne plahte, očiju zagledanih u prazninu. Burgertove slike izmiču direktnoj interpretaciji, istražuju višu stvarnost i prizivaju kraj sveta kroz ličnosti s višestrukim unutrašnjim životima. Teme su naslikane tako da su, iako na simboličkom nivou, savršeno prepoznatljive. Preovlađuje stalna potreba da se prikažu nada i neuspeh, lepota i zbunjenost. Umetnik kroz svoje slike nastoji da stvori prostore posvećene duhovnom predstavljanju nas samih – tako da se posmatrač transformiše u stvorenje, figuru unutar ove naslikane stvarnosti.

Iskustvo koje prenosi rad Jonasa Burgerta je stvarno baš kao stajanje ispred ogledala. Ona odražava najdublje unutrašnje delovanje našeg bića, omogućavajući nam da sagledamo drugo mesto, otvarajući sebe, ili bolje rečeno, otvarajući čitav novi univerzum.

Jonas Burgert koristi arhaično oruđe, kao što su trake i zavoji koji obavijaju tela i sve na šta naiđu. To su niti na kojima plesač na konopcu balansira između različitih epoha i kultura, između Afrike, Indije, Nove Gvineje, Egipta, Evrope. Za početak, umetnik bira tamne boje koje postaju sve intenzivnije i hladnije u tonalitetu kako rad napreduje. Boja služi za dokumentovanje cinizma koji kao pleše na  konopcu. On ne nastoji da priča priče niti da citira istoriju, već da on bude priča – storija koju on sam viđa na ulicama Berlina.

Drama odsustva komunikacije odvija se na trodimenzionalnim haotičnim platnima – tu vlada zakon ulice kojim dominiraju ludilo, nasilje i brutalnost. Umetnik nastoji da naslika epsku priču o usamljenosti koja prozire iz oznojenih krpica, iz grotesknog, tajanstvenog i fantastičnog.

U njegovom delu Lieb Wildert grede i užad dočaravaju ono gore i ono dole, čudno i neodređeno, između slomljenih tela, belih senki i mikroba koji pucaju. Umesto opisa ljudskih postupaka, posmatrač aktivno doživljava ljubav, mržnju, zavist, besnilo, ludilo, ljubomoru, bes, utrnulost i strah. Podtekst na koji se umetnik često poziva jeste Tokinova Međuzemlja, nedefinisani prostor između materijalnog i onostranog. Neživa poza u kojoj akrobata počinje svoj hod po konopcu zapravo je saosećajni korak ka ljudskosti. Strahovita inercija, prekid vremena i neodoljiva tišina su maltene opipljivi prstima, ali svi su zadržali snagu da se bore, da besne, da budu strastveni, energični i moćni. Svako stvorenje ima sopstveni unutrašnji život, a ipak je neraskidivo povezano s ostalima. Umesto objašnjenja, umetnik nam dozvoljava da podelimo patetiku i osetimo šta se s njima u stvari dešava.

Umetnost koju Jonas Burgert stvara uspeva da stvori sjajnu iluziju napetosti između površine platna i prostora u kojem je izloženo. Umetnikove fascinantne ženske pojave uhvaćene su u stanju napetosti između prepoznatljivosti i apstrakcije. Preterano izdužene figure, lica zemljanih i sanjivih, poziraju u gracioznim položajima, ukrašene trakama i fluorescentnim bojama ispred otrcanih, izgrebanih zidova. Nose ptičje ogrlice i prazne poglede, vinovu lozu koja im se uvija oko glava i duge prugaste haljine. Oni su figure koje se ogledaju u praznini, iz koje posmatraju svog dvojnika. Iako nam ove siluete omogućavaju da čitamo priču o slici, apstraktni značaj ženstvenosti je daleko moćniji. Ne postoji nijedna referenca na njihovu telesnost, a ipak su senzualne i živahne – ostvaruju žene, ne predstavljajući ih.

Dok prenosi autentičnu unutrašnju stvarnost i energiju, u radu Jonasa Burgerta dominiraju nemir i mašta.

Scene koje umetnik slika odražavaju njegov pogled na ljudsko postojanje kojim dominira naša potreba da pronađemo smisao, pravac i svrhu u našim životima. Potraga je otvorena za razum, maštu i potrebu za stvaranjem velikih platna na kojima žive fantastična bića svih veličina. Figure nose maske i kostime, a smeštene su usred ambijenta gde se zidovi i podovi pucaju i otkrivaju gomile leševa ili lokve tečnosti, dok se neobjašnjiva tama nadvija nad svima. Tada se, slabo, ali autentično, pojavljuje svetlost.

Boja koju koristi Jonas Burgert je supstanca koja se diže iz ništavila i ponovo uranja u crno, dok se rastvara kroz belo. Svetlost izlazi iz bele i prolazi kroz spektar svetlih boja koje sadrže mnoštvo crvenih, žutih, zelenih i plavih. U Burgertovoj umetnosti, boja je jednaka intelektualnoj svesti.

Umetnikove slike velikih dimenzija bukvalno usisavaju posmatrača. Gledalac prilazi, opčinjen, da bi se divio erupciji latica koje izviru iz haljina i tela. Međutim, one eksplodiraju tako silovito da se pogled skreće, spušta se u mučnu tamu i fizički drži posmatrača na udaljenosti. Iako niko ne razume gde se ovo uništenje tačno dešava, svako može da oseti kako se oblikuje, urlajući. Prskanje boje osigurava očuvanje spontanosti. Bića, od mršavih figura, do izduženih žena i onostranih životinja, uništena su značajem. Oni se uvijaju, spajaju, iskrivljuju i nestaju u ruševinama ostavljenim nakon apokalipse. To je sve što je ostalo.

Figurice nalik mašinama podsećaju na demonske scene koje je stvorio Hijeronimus Boš. Platna obiluju ruševinama, ostacima istorije, pepelom slikarske umetnosti. Međutim, sve to je prolazne prirode. Njihova svrha je da progutaju predstave i da oslobode iz haosa impuls i one emocije koje ostaju u sećanju.

Poput krvi koja teče našim venama, Burgertova umetnost prenosi puls sadašnjeg vremena, neizbežni pad okrutnog sveta. A ipak su te latice, nosioci neminovnog uništenja, veličanstvene. One nose poruku,. Oni su skeledžije božanskog koje prebiva u čovečanstvu. Tužni izrazi i smrt tela su zapravo let u svest. Oni predstavljaju odricanje od sveta. Groteskni realizam koji se odvija u umetnikovom delu jeste denuncijacija neznanja. Njegov prikaz nesreće i scene užasa prožeti su snagom svetlosti, koja ume da proslavi milost poraženog čovečanstva. Na mestu bez vremena, višestruko, idealno ja otkriva se kao alter ego koji osvetljava tamne strane. Ne bezumlja, već filigranske, najfinije paučinaste tkanine našeg bića, verno praćene željom.