RENE MAGRIT Zagonetni gospodin sa šeširom

Rene Magrit (1898-1967) rođen je u Belgiji. Budući da mu je majka, kada je imao 14. godina, izvršila samoubistvo skokom s mosta u reku Sambre, njegovo odrastanje uz dva brata odvijalo se uz oca i guvernante. Iako postoji teorija da su njegove slike na kojima su predstavljene zavese i torza bez lica zapravo posledica toga što je učestvovao vađenju preminule majke iz reke, sam umetnik to nikad nije potvrdio. Već sa 12 godina počeo je da se zanima za slikarstvo, a sa 15 upoznaje devojčicu Žoržet Berger koja će mu devet godina kasnije postati saputnica kroz čitav budući život i muza.

Za vreme školovanja na Akademiji lepih umetnosti u Briselu Magrit upoznaje sa kubizmom i futurizmom a kasnije i s dadaizmom, te s metafizičkim slikarstvom.

Godine 1924. počinje da radi kao frineser grafički dizajner u Briselu. Tokom narednih pet godina proizvodio je reklame za mnoge klijente, uključujući belgijske modne kuće i čuveni Alfa Romeo.

Svoje slikarstvo bazira na filozofiji, a naročito biva oduševljen Mišelom Fukoom koji će čak objaviti esej pod nazivom Ovo nije lula, inspisirisan Magritovom slikom Varka slike i složenim odnosom između slike i jezika na njoj. Lula je simbol filozofske teze Renea Magrita, da bez obzira na to koliko neki predmet bio realistično nacrtan, ljudi ga nikada ne mogu percipirati kao stvarnog nego samo kao njegovu sliku. Po njemu, ni reči, ni slike nisu u stanju da otkriju ono suštinsko što čini jedan predmet. I zato predmet, sam po sebi, ostaje i dalje tajna.

Prvu veliku izložbu, koja je doživela fijasko, organizuje 1927. godine u galeriji L’ Epoque u Briselu. Ključno delo ovog perioda je Ugroženi ubica, njegovo najveće možda i najpoznatije delo ovog perioda. Slika predstavlja kompoziciju figura: goli leš žene s krvlju na ustima leži na crvenoj ležaljci, dok muškarac u odelu u blizini sluša fonograf. Dva muškarca u kaputima vrebaju ga pored vrata, a tri muške pojave vire kroz prozor. Filmska u svojoj inscenaciji, scena sugeriše napet́i narativ, ali specifičnost ostaju neuhvatljiva, a vizuelni detalji se teško mogu sklopiti u koherentnu priču.

U tom periodu radi sve i svašta da bi preživeo – izdržava se praveći reklame i dizajnirajući korice knjiga. Nedugo potom seli se u Pariz gde se pridružuje francuskim nadrealistima – slikarima Miroom i Dalijem te pesnicima Elijarom i Bretonom s kojim se na smrt posvađao, i to oko umetnosti. Naredne tri godine u Gradu svetlosti smatraju se za najplodonosniji period u njegovoj karijeri. On stvara slike u kojima predmete iz svakodnevnog života stavlja u neobične situacije ili prostore, postavljajući jasnu distinkciju između pojave i njenog imenovanja.

Ipak, u suštini, previše toga se ne poklapa sa stavovima nadrealista i umetnik često dolazi u sukob s njima pa se ubrzo vraća u Brisel, gde jedva sastavlja kraj s krajem. Ipak, nakon izložbi u Njujorku i Londonu, šira javnost počinje da se interesuje za njega i on dobija potvrdu svog stvaralaštva, međutim Drugi svetski rat ga usporava u stvaranju i upada u finansijsku krizu, ali počinje i da preispituje svoje umetničke domete.

Jedna od najpoznatijih Magritovih slika je autoportret Sin čoveka (The son of a man), iz 1946. godine, na kojem je predstavljen muškarac u kaputu s polucilindrom koji se nalazi ispred niskog zida dok su u pozadini more i nebo. Lice čoveka je zaklonjeno zelenom jabukom koja lebdi a leva ruka mu je okrenuta naopako. O ovoj slici Magrit je kazao: “Barem delimično skriva lice. Dakle, imate očigledno lice, jabuku, koja sakriva vidljivo, ali sakriveno, lice osobe. To je nešto što se stalno dešava. Sve što vidimo skriva neku drugu stvar. Mi uvek želimo videti ono što je skriveno onim što vidimo. Postoji interesovanje za onim što je skriveno i za onim što nam vidljivo ne pokazuje. To interesovanje može imati oblik intenzivnog osećaja, neke vrste konflikta, može se reći, između onoga vidljivog što je skriveno i onoga vidljivog što je prisutno“.

Umetnik je zamislio svoje slikarstvo kao kritičko sredstvo koje bi moglo da izazove percepciju i angažuje um gledaoca. Njegov metod odvajanja objekata od njihovih imena otkriva da je jezik veština – puna zamki i neizvesnosti. U potrazi za misterijom kojom su predmeti obavijeni, on stvara prizore koji, uzimajući svakodnevnu stvarnost kao svoje polazište, slede drugačiju logiku od one na koju je čovek kao običan promatrač navikao. Magrit prikazuje univerzum stvarnosti putem jasne slike te je gledalac prisiljen da zaključi kako njihova tajna nije evocirana određenim sentimentalnim preobraženjem, već logikom misli i asocijacija.

Ono što ga definitivno izdvaja od njegovih savremenika jeste skromnost u pojavi i jednostavnost u životu za razliku od svojih savremenuija.