VASILIJE DOLOVAČKI Slikar magnovenja i eteričnih susreta s podsvešću

Slike umetnika Vasilija Dolovačkog (1960) imaju osobitu kakvoću da posmatrača toliko očaraju do te mere da im se mora kad-tad vratiti. Zagledan u njegove magijske dimenzije, prepušta se tektonskim pokretima svoga bića i biva uvučen u čudnovat svet nadrealnih nežnosti čija je moć u mekoći i eteričnom osvetljenju. Nudeći se nesebično kroz svoja razmaštavanja, Dolovački se već četiri decenije poigrava slutnjama i prostorima unutarnjeg bića svakog od nas.

Studirali ste u Beogradu, Vaš rad je poznat i van granica Srbije, a Vi se opet se vratiste u rodno Bavanište?

– Nakon studija mnoge moje kolege su ostale da žive i rade u Beogradu. Držao sam da je moje rodno selo dovoljno daleko i dovoljno blizu našem najvećem centru. Za ono što radim bila mi je potrebna mirna sredina. Nisam mogao da funkcionišem u vrevi velegrada.

Da li ste u brušenju svog zanata imali uzore u klasičnom slikarstvu?

– Ideja i namera da u toku studija proniknem u tajne realizacije i gradnje slike je podrazumevala i pouke koje sam mogao da dobijem od uzora velikih majstora iz bliže i dalje istorije slikarstva. Veliki je broj slikara od kojih sam dobijao saznanja o načinu gradnje slike, ali bih izdvojio Jana Vermeera van Delfta.

Vaši likovi bukvalno žive svoje priče pred očima posmatrača, kakva je to magija kojom im udahnjujete život?

– Nije problem naslikati dva oka, nos i usta i dobiti lice ljudsko. Mnogo ozbiljniji je problem kako naslikati one sokove i damar ispod površine. To je priča o Pigmalionu i njegovoj želji da njegova skulptura progovori ili oživi. Ne postoji način i formula kako do toga doći, to se ne može objasniti. Malo je slikara danas koji tragaju i pokušavaju da reše tu enigmu.

Vašim slikama dominiraju topli kolori i vibrantni pigmenti, ali i nežno osvetljenje – koliko je vama kao umetniku bitna svetlost i u koje doba dana ste najbremenitiji?

– Sebe smatram, pre svega, koloristom, te metafiziku te magiju slike pokušavam da ostvarim kroz boju, svetlost i atmosferu. Volim da posmatram figure i objekte u prirodi u predvečerje. Boja i valer dosežu svoj najveći intenzitet. Najbolju radnu produkciju imam u jutarnjim i prepodnevnim časovima, mada sam u ateljeu tokom čitavog dana do kasno u noć.

Vaše najčešće teme su ljudska figura u neobičnim prostorima enterijera i eksterijera te mrtva priroda u malo pomerenom ambijentu?

– Često polazim od figure koja me zaintrigira i pokušavam da je uklopim u neki smisleni prostor. Ponekad je to obrnuto. Volim metafizičko slikarstvo, ali nisam od onih slikara koji će svoje fantazmagorije da prospe po površini platna. Više volim da se ta magija slike sluti. Zadovoljan sam kada se ta moja namera prepoznaje, pa maker to bile i mrtve prirode.

Kako do vas dopiru zamisli budućih slika? Da li postoji neka radnja, zbivanje ili stanje koji na vas deluju inspirativnno?

– Ideje o novim slikama dolaze pre svega tokom rada na postojećim, u susretima i svakodnevnom životu, čitanju lepe književnosti i muzike.

Gde leži snaga vaše stvaralačkog modusa?
– Zadovoljstvo je slikati uz dobru muziku. To je potreba koje se ne mogu odreći,i jedina aktivnost kojoj posvećujem sav svoj anganžman i energiju.

U vašom kolorističkom postupku dominiraju topli tonovi a slike odišu nežnošću i toplinom – da li je to vaš način da pokažete svetu ljubav?

– Slikarstvo je harmonizacija likovnih elemenata koji su u suprotnosti, kao odnosi: toplo – hlado, svetlo – tamno, mirnih i uznemirenih površina i drugo. U tom slučaju smo u sferi estetike, sklada i harmonije.

Čest motiv na vašim slikama su klikeri, odnosno minijaturne loptice. Šta oni za vas lično predstavljaju?

– Reminiscencija na detinstvo, jedni od elemenata koji slici dodaju dimenziju metafizike.

Koliko Vam je bitno da se dok stvarate radujete te sami sebe iznenadite nečim novim?

– Slikanje je radost igre, te eksperimenti i iznenađenja, koja se događaju u radu, predstavljaju posebno zadovoljstvo.

Iako su rađene u realističnom stilu, vaše slike odišu svojvrsnom magijom – da li nam u današnjim vremenima fali vere da ne mora sve da bude opipljivo da bi postojalo?

– Samo naše postojanje je već samo po sebi magija. Zaokupljeni virtuelnim svetom često ne primećujemo male stvari koje nas okružuju. U osnovi reči sreća je pojam “sretanje”. Sretanje sa drugim ljudima, sa Božjom tvari, sretanje s Bogom. I u slikama pokušavam da ponudim ljudima to “sretanje”.

Na čemu trenutno radite i šta zaokuplja vašu pažnju?

– U poslednje vreme radim veće i velike formate. Četrdeset godina je kako sam diplomirao na Akademiji. Mnogo je iskustva I rada u prethodnom periodu a oko, ruka i zdravlje mi omogućuju da radim velike formate.