HANS RUEDI GIGER Intrigantan biomehaničar košmarnih predela

Hans Ruedi Giger (1940-2014) bio je švajcarski konceptualni umetnik čiji je rad imao neizbrisiv uticaj na maštu generacija u poslednjih pola veka. Iako je stekao slavu kao idejni tvorac vanzemaljca u filmu Osmi putnik Ridlija Skota, za koji je dobio Oskara za vizuelne efekte 1980. godine, njegov rad je imao neverovatan uticaj na sada već istorijske prikaze budućnosti ne samo u filmskoj umetnosti, već i u video-igricama, animaciji, popularnoj muzici i umetnosti tetovaža. Čak je 2014. jedna novootkrivena vrsta biljke mesožderke dobila po njemu ime – Nepenthes HR Giger.

Studirao je arhitekturu i industrijski dizajn u Cirihu, a najpoznatiji je po nadrealnim kreacijama bića i pejzaža koji kao da su prositekli iz noćnih mora.

Njegovi prvi radovi bili su rađeni tušem da bi posle prešao na ulje. Međutim, ulje je spora tehnika koja zahteva sušenje i nije moglo da isprati njegov zanos pri grozničavom stvaranju pa prelazi na erbraš. Ističe da dok radi sluša isklujučivo džez. Koristi isključivo sivoplave tonove s primesama zelenog i crnog, ne računajući na zavodljivost boje, nego na vrednost simbola, preciznost i vizuelni šok.

Giger svoju prvu seriju slika objavljuje sa 19 godina pod nazivom Atomska deca što mu daje vetar u leđa za dalje stvaranje. Skreće pažnju javnosti 1973. svojim omotom albuma Brain Salad Surgery benda Emerson Lake & Palmer, a definitivno se penje na tron neobičnosti knjigom Nekronomikon.

Uradio je i, između ostalog, prvi solo album pevačice Debi Hari, KooKoo (1981),  na kojem je lice popularne Blondi probodeno sa četiri metalne šipke koje simbolizuju četiri elementa. Nažalost, doživljava salvu osuda pa čak kompanija British Rail zabranjuje reklamu s probodenom glavom, a za njom su se poveli i mnogi drugi, pa su i neke prodavnice ploča odbijale da je prodaju.

Poslednjih godina života Giger se više bavio skulpturom, nameštajem i nakitom, nego slikarstvom, a kada je otvoren Gigerov muzej u renesansnom dvorcu Sen Žermen pored Lozane, umetnik se posvetio uređivanju enterijera.

Veliki uticaj na Gigera imali su lik i dela Salvadora Dalija, Ernsta Fuksa i Alfreda Kubina, koje je upoznao još u mladosti. Neki kritičari dodaju da je većinu svojih kreacija zapravo dobio zahvaljujući halucinacijama usled opojnih droga, naročito opijuma koji je uzimao, jer su mu ga doktori pripisali budući da je patio od depresije otkad mu je devojka Li Tobler izvršila samoubistvo.

Njegovi čudni fantastični vidici, gde se tela i mašine susreću u nasilnoj erotskoj zajednici, ocrtavali su postojanje kojim dominira tehnologija iz košmara – vizija koja nastavlja da ispoljava svoju mračnu moć na estetiku novog kroz savremenu kulturu.

Njegov koncept poznat pod imenom biomehanika zapravo je sinteza organskog i mehaničkog, subjekta i objekta. On je popularizovao dotad nepoznatu estetiku koja je zavodljivo plenila pažnju, ali i ledila krv u žilama.

Uprkos Gigerovom kultnom statusu među vodećim savremenim umetnicima i njegovom dalekosežnom uticaju na popularnu kulturu, on je na mnogo načina bio odsutan iz glavnog narativnog diskursa savremene istorije umetnosti. Ali i pored toga reč je o jednom od najuticajnijih i najupečatljivijih umetnika druge polovine dvadesetog veka, te ključnoj ličnosti i umetniku od izuzetnog značaja za savremenu teoriju fantastične umetnosti.

Možda ga najlepše opisuju reči Timotija Lirija, harvardskog profesora psihologije i oca psihodelije: „Gigeru, ti isecaš tkivo moga tela u mikroskopske trake i izlažeš ih očima ljudi. Tvojom oštricom sečeš mi mozak u kriške i njima pokrivaš svoja platna. Na tvojim platnima mi se vidimo kao gmižući embrioni, larve zaštićene membranom sopstvene koncepcije Sebe, u iščekivanju preobraženja i preporoda“.

Najveća izložba Gigerovog rada u Njujorku u poslednje tri decenije po imenu HRGNIC otvorena u galeriji LOMEX na Menhetnu, a traje od 29. januara do 12. marta.