KATARINA ZARIĆ Um prevodim u snolike stvarnosti
Katarina Zarić (1966-), nagrađivana i priznata umetnica ovih prostora, poznata je kao tiha, nenametljiva umetnica okrenuta stvarnosti koju sama stvara. O njoj možda ne čitate u novnarskim stupcima, ali njeni radovi krase kolekcije eminentnih srpskih i svetskih kolekcionara. Njen lični svet izmeštenih perspektiva ima u sebi nečeg onostranog i tajanstvenog a njena peronalizovna perspektiva dodaje tajanstvenost.
Prvi utisak koji izazivaju vaši radovi su neka vrsta snolike atmosfere. Da li ih stvarate u nekoj posebnoj atmosferi i kojoj?
– Za razliku od percepcije stvarnosti, odnosno svakodnevice, opažanje sna se odlikuje izmeštenošću prostorno vremenskog kontinuuma u čiju logiku nije lako ili nije moguće proniknuti. U isto vreme, neki od elemenata stvarnosti ostaju prisutni i vrlo malo izmenjeni, često izbrušeni do one tačke koju naša čula opažaju kao neprirodnu. Upravo na ovom principu se zasniva formiranje mog likovnog izraza. Svim svojim čulima svakodnevno upijam različite senzacije sveta realnosti. Vizuelne informacije su najvažnije, ali prisutni su i zvuci, ukusi i mirisi, dodir. Um sabira i obrađuje sve te podatke prevodeći ih u svojevrsni korpus mentalnih slika koje koristim dok stvaram. Verujem da kreiranje umetničkog dela počinje u podsvesti koristeći svu snagu koja se tamo krije, a nastavlja svesnom obradom i brušenjem koju pruža naš svesni deo uma. Atmosfera koja pogoduje stvaranju mog umetničkog dela je svakako stanje duboke kontemplacije i prepuštanje nesvesnom.
Vidan je uticaj starih majstora, da li koristite i neke stare slikarske tehnike?
– Ne bih mogla da tvrdim da postoji uticaj starih majstora iz jednostavnog razloga što sam svoj likovni senzibilitet osetila znatno pre saznanja da stari majstori uopšte postoje. Rođena sam 1966. kao dete dvoje naučnika. U mom tadašnjem okruženju nije bilo ni jedne knjige koja bi govorila o umetnosti. Neprekidno i opsesivno sam crtala sve ovo što i danas radim, samo na naivnom, dečjem nivou. A onda, iznenada i potpuno slučajno, na crno-belom televizoru ugledala sam dela renesanse prikazana u okviru neke reportaže. Sećam se da sam počela da plačem. Ugledala sam svoju umetnost i sve ono što sam tako očajnički želela da postignem. Naravno, docnije sam izgradila celi lični svet, svoju poetiku i likovni izraz, ali način suptilnog građenja slojeva stvarnosti kroz blago izmešten dodir tačnih podataka preuzetih iz opsega pojavnosti ostao je moj zaštitni znak.
Shodno tome, logično je pretpostaviti da sam s najvećom radošću prihvatila tradicionalne, već dobro poznate materijale velikih mogućnosti. U njihovu trajnost i kvalitet ne može da se posumnja jer su prošli probu vremena, vekova.
Zašto ste se odlučili za linearnu perspektivu?
– Zapravo, verujem da ne odlučujem svesno tome koju ću perspektivu da koristim, isto kao što nisam odlučila kojim ću likovnim jezikom da govorim. U mom umetničkom izrazu mnoge stvari se dešavaju automatski, bez upliva svesti. Kada govorim o svojoj konstrukciji kompozicije, najpre govorim o instiktivnom uspostavljanju hijerarhije među likovnim elementima koji će se naći na delu. Tek kada se odlučim na osnovu osećaja kako će predložak izgledati, sledi fino podešavanje uz pomoć linearne perspektive koju vrlo često prilagođavam situaciji, čineći je naznatno izmenjenom, autentičnom. Posmatraču takva slika izgleda potpuno prirodno dok ta gotovo nevidljiva podešavanja daju blagu napetost koja može da bude pokretač jakih osećanja koja se razvijaju ispod praga svesnog opažanja.
U jednom intervjuu ste napomenuli „Moja umetnost je autonomni likovni sistem koji je došao sa mnom na ovaj svet, već potpuno formiran“ kako biste opisali taj svoj likovni sistem u pet zasebnih reči?
– Opažanje , osećaj, doslednost, autentičnost, beskompromisnost.
Čest motiv na vašim slikama su anđeli. Šta oni za vas predstavljaju? Šta simbolizuju njihova okrenuta leđa?
– Ikonografski gledano, anđeo predstavlja više biće, posrednika između Boga i čoveka. U mom likovnom svetu anđeo je najpre svetlosna forma, prizma kroz koju na elegantan način mogu da se poigram fenomenom svetlosti i senke. Iz tog razloga su okrenuti leđima. Krila koja ulaze u prostor iza leđa na poseban način oblikuju prostor i formiraju znimljive kontraste koji se potom prelivaju i na prikazanu figuru. Njihova okrenuta leđa ni na koji način ne šalju poruku odbojnosti i ignorancije. Moja slika anđela isključivo je likovni fenomen i ne nosi nikakva druga značenja.
Devojke koje slikate izgledaju zamrznuto u vremenu, ne izražavajući emocije, šta nam time poručuju?
– Likovi devojaka koje se pojavljuju na mojim slikama u najvećem broju su preuzeti iz stvarnosti i prerađeni u skladu s potrebama slike. Poseban je izazov prevesti lik poznate, realne osobe u likovni kod, pročistiti ga od nebitnosti smestiti ga u hijerarhiju kompozicije na takav način da bude skladan i dosledan.
Volim da zamrzavam prizore na mojim slikama, da brišem vremensku dimenziju i redukujem pokret. Stvaram tišinu, fragment vremena kao na zaustavljenoj filmskoj traci. U pitanju je posebna vrsta mikroskopskog opažanja detalja, izoštravanja stvarnosti do tačke kada ta stvarnost postaje detaljnija i realnija od stvarnosti iz koje je proistekla. A to je jedino moguće ukidanjem vremena i pokreta. U takvim okolnostima i emocije su izbrisane. Ženski likovi samo postoje, izmešteni ostavljaju prostora posmatraču da na njih slobodno projektuje svoje emocije i promišljanja. Verujem da je time ispunjen jedan od glavnih zadataka umetničkog dela.
Poigravanjem svetlošću i oblicima stvarate neku vrstu geometrijske pozornice, kog žanra su igrokazi koji se na njoj dešavaju?
– Geometrijska pozornica je samo potka umetničkog izraza. Elementi stvaraju međusobne odnose, svetlo i senka potenciraju dramatičnu situaciju dok bojene harmonije drže ravnotežu. Kada razmišljam o žanru svojih predstava, javlja se više asocijacija. Tiha drama, elegični i nostalgični prizori sećanja, melodrama skrivenih ili jedva primetnih gestova. Dešavanja su minimalna iz ugla scenografije, na posmatraču je da pokrene ponuđene sadržaje.
Može se reći da je vaša osnovna paleta redukovana i da težite kolornom minimalizmu?
– Posmatrajući evoluciju mog likovnog izraza mogu da tvrdim da je sve počelo monohromijom, budući da sam po osnovnom likovnom obrazovanju grafičar. Uporedo s grafikom bavila sam se slikarstvom koje je na veran način pratilo dešavanja u grafici. Kada se u grafici pojavila boja, i u slikarskom izrazu boja je postajala dominantnija. Dugo je slika pratila logiku preklopa grafičkih ploča i taj autentični kolorit, da bi konačno došlo do promene gde se slika razvija kao autonoman izraz. Ta promena je suptilna, ali neprestana, svaki umetnik tokom svog života stalno nailazi na nove izazove koje mora da istraži. Redukovana paleta i bojeni minimalizam samo su polazna osnova a ne moje stalno opredeljenje.
Da li vam se događaju greške tokom procesa stvaranja i šta radite tom prilikom?
– Na svu sreću, greške se događaju. One su jako važan pokretački faktor u životu svakog umetnika. U tome je sadržana suština specifičnosti našeg posla. U svim drugim zanimanjima greške nisu poželjne jer je rezultat poznat i očekivan. Niko ne želi da pogreši pri proračunu statike ili utroška materijala, niti bi ta greška donela bilo kakavu dobrobit. Međutim, posao umetnika ukoliko iskreno stvara, ne omogućava puno i detaljno sagledavanje krajnjeg rezultata kao što bi to bio slučaj s arhitektonskim projektom ili slično. Umetnik svakako ima zamisao i ideju kako bi njegovo delo trebalo da izgleda, ali čim pristupi realizaciji počinju da se dešavaju slučajnosti ili greške koje ga usmeravaju i inspirišu. Greška, ako bi uopšte tako mogli da je nazovemo, dragocena je u procesu stvaranja. Postavlja neočekivana pitanja i tera umetnika da neprekidno proširuje svoje vidike i otvara um da bi odgovorio na izazov.
Bili ste prdsednik žirija na Prvom bijenalu fantastike u Sbiji. Kakvi su vam utisci budući da ste pregledali skoro 600 radova?
– Bila mi je velika radost i zadovoljstvo da učestvujem u radu žirija Prvog bijenala fantastike. Zaista sam prijatno iznenađena zbog izuzetno dobrog odziva umetnika i kvaliteta pristiglih radova. Na ovaj način imala sam prilike da bolje sagledam srpsku likovnu scenu. Utisci su zaista dobri i u mnogome su premašili moja očekivanja.
Budući profesor na FLU, šta biste poručili mladima koji žele da im likovna umetnost bude poziv?
– Svakodnevno radim s mladim ljudima koji imaju veliku želju da postanu profesionalni umetnici. Moj savet je uvek isti – bez vrednog rada i maksimalne upornosti i posvećenosti nema uspeha.