Mala ali u likovnom pogledu jedna od najsnažnijih likovnih scena na svetu

Ljubodrag Janković Jale: Dionizijev vrt, 1971, ulje na platnu, 120 x 150 cm

Prvi bijenale fantastike“, održan u oktobru u Beogradu, u Galeriji Kolarčeve zadužbine, zatim u novembru u Kulturnom centru Novog Sada i u pripremi tokom januara i februara u Modernoj galeriji Valjevo, jedna je od najvažnijih izložbi održanih u Srbiji, ne samo prošle i ove godine. Premda su u srpskoj umetnosti široko rasprostranjene apstrakcija, razne verzije (post)modernizma, pa i intimizam koji započinje s Kostom Miličevićem, kada je reč o slikarstvu, naša likovna scena u znaku je dve preovlađujuće stilske formacije. Od bidermajera i akademskog realizma 19. veka do danas, unapređuju se različite forme realizma u slikarstvu i skulpturi, ali i sasvim drugačija estetika. Fantastika je na srpskom likovnom tlu takođe prisutna od pretprošlog veka, sa slikarstvom simbolista i Leona Koena, zatim Milenom Pavlović Barili i nadrealizmom. Neslućeni procvat doživela je sa slikom i crtežom grupe Mediala, koja je izvršila ogroman uticaj na brojne mlađe generacije, sve do današnjih stvaralaca. Tako se u Srbiji obrazovala mala, ali u likovnom pogledu jedna od najsnažnijih likovnih scena na svetu, sa obeležjima čiste likovnosti, a ne narativnosti i ilustrativnosti. Ljuba Popović je govorio da su balkanskim slikarima fantastike u Parizu takmaci samo Južnoamerikanci. Slično o srpskoj umetnosti misle i najveći svetski eksperti za fantastičnu likovnost – direktor Muzeja fantastike iz Švajcarske Etjen Šaton, kolekcionar Luiđi Luj del Mastro, Dejmijan Majkls iz Australije (izdavač najboljeg svetskog časopisa o toj vrsti umetnosti „Art Visionary“) i Feliks Lašans, istoričar umetnosti iz Kanade. Oni izvanredno poznaju celu jugoslovensku scenu.

ODZIV PUBLIKE, EGOIZAM UMETNIKA I GLAS STRUKE Kruna delovanja naših slikara ove veroispovesti je „Prvi bijenale fantastične umetnosti“. Da su publika i umetnici željni prave slike, najbolji dokaz je odziv: oko 570 dela prijavljeno je na konkurs od 269 umetnika, od čega je izabrano 36 slika, svaki izlagač sa po jednim radom. Samo u Beogradu izložbu je videlo više od 3.000 posetilaca. Iza tog vanrednog uspeha ne stoji neki muzej niti galerija već samo ogromna privatna inicijativa kolekcionara Miće Mihajlovića iz „Fondacije Mihajlović – Feniks“ i njegovog sina Mijata. Urađen je kvalitetan katalog na stotinak strana a posebni stručni žiriji, svaki sa po tri člana, odabrali su nagrađene (značajnim novčanim svotama). Gran-pri je dobio Željko Đurović za sliku „Zlatokrila“ (120 h 90 cm), Veljku Valjareviću pripala je nagrada „Perspektiva“ za uspešnog mladog slikara, Ljubodragu Jankoviću Jaletu data je za životno delo, a otkupne nagrade dobili su Jasna Opavski i Đorđe Savić. Učestvovala su i dvojica slikara iz inostranstva kao simboličan znak da će sledeći Bijenale fantastike biti prikazan i u nekim evropskim izlagačkim prostorima, za šta već sada postoji interesovanje. Pobedila je u osnovi umetnost i to ona koja se piše velikim početnim slovom; „Fondacija Mihajlović – Feniks“ na velika vrata vratila je Njeno veličanstvo Sliku i to onu za koju su srpski umetnici veliki majstori.
Treba, uvereni smo, izneti javno i pozadinu celog poduhvata, ogoliti je, da se nemile scene ne bi više ponavljale i da bi se zaštitio nedužni organizator. Publika uobičajeno zamišlja i ima predstavu o umetnicima kao humanistima, „zanesenjacima koji vole svet i ljude“. Ima i takvih, ali su u manjini, to je vrh ledenog brega, stvarnost je posve drugačija. Umetnost je visokoegoistična aktivnost i često nastaje po formuli – što veći umetnik to veći ego. Sasvim su retki geniji poput Leonarda da Vinčija koji je bio izuzetan i po tome što je tvrdio da umetnik ne može da napreduje ukoliko ne sumnja u sebe. Kod mnogih se ta stvaralačka samoživost preliva iz estetske u životnu sferu. Pisac ovih redova se kao član brojnih žirija i stručnih tela susretao uvek sa jednom činjenicom – umetnici su neobjektivni kada treba da sude o drugim stvaraocima. Toga nisu pošteđeni ni najveći, El Greko je morao da napusti Italiju jer je tvrdio da Mikelanđelove freske u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu ne valjaju ništa, te ih treba prekrečiti i njemu dati izradu. Bilo je i gorih primera egoizma; kada su neki vrhunski barokni slikari dobijali veće narudžbine u Napulju, jedva bi živu glavu izneli, morali su hitno da beže, jer bi ih lokalni slikari ubili. Najbolju formulu o umetnicima je dao iskusni galerista Živojin Ivanišević, koji je decenijama vodio Galeriju „Pariski krug“, organizovao šezdesetak izložbi i objavio dvadesetak knjiga o umetnosti. On kaže da to što umetnici umeju da urade da jedan drugog unize a sebe uzdignu ne bi ni Jozef Gebels mogao da smisli. Treba žigosati njihovu zavist, ljubomoru, pohlepu i uskogrudost da bi se sveli na pravu meru, jer to kalja biće Umetnosti.

Nažalost, i takav častan i nesebičan čovek kakav je Mića Mihajlović, organizator Bijenala fantastike, pored uloženih ličnih sredstava i ogromnog napora (mada dolazi iz sasvim druge poslovne oblasti), morao je da se sretne sa zlobom i niskim strastima, koji među likovnim kritičarima skoro i da ne postoje. Šta sve nije čuo i to od kvalitetnih slikara, jedni su ga optuživali što je posao izbora i nagrada prepustio stručnom žiriju, što nije sam to obavio, drugi da je imao isključivi uticaj na to stručno telo a treći su mu zamerili što je uopšte organizovao takvu izložbu, trebalo je samo da kupi slike u ateljeima. Mržnja i zloba sručili su se i na nagrađene, na žiri, pa čak i na sjajnog stručnjaka, profesora dr Olivera Tomića, jednog od najboljih naših mlađih istoričara umetnosti, pisca predgovora u katalogu izložbe. Mića Mihajlović je bio stoga krajnje častan, verovatno je predvideo sve to, pa nije hteo da se meša u rad nijedne komisije. Sve je prepustio glasu struke. Pri tome treba reći da je bila sastavljena lista od deset najboljih srpskih slikara koji su pozvani mimo konkursa. Svi su oni osim Slavka Krunića i Dejana Ulardžića podbacili, poslali su loše ili prosečne ili slike malog formata, ispod svog nivoa i takvu privilegiju više neće imati. Jedino je Željko Đurović sa te liste ozbiljno razumeo ovu smotru i poslao sliku većeg formata i veoma kvalitetnu.

MORALNI POBEDNICI BIJENALA Tako, umesto da ova uspešna manifestacija bude razlog za radost, mnogim sitnim dušama bila je povod za zlobu. Izložbu je na internetu videlo 300.000 zainteresovanih a u galerijama oko 4.000 posetilaca. Autora ovog teksta posebno raduje pojava mladih lavova, sjajnih a skoro nepoznatih slikara, kakvi su originalni Đorđe L. Savić, Milan Stepović i Milan Kacevski. Oni su pravi, moralni pobednici ovog bijenala, zbog njih i dalje živi fantastično slikarstvo u Srbiji. Pobedilo je Njeno veličanstvo Slika i to raduje. Čujmo za kraj šta o tome svemu kaže Jovan Marinković, jedan od izlagača, koji je sarađivao s pariskim galerijama a među najpismenijima je u svetu umetnosti: „Ja volim one art-brut umetnike, ali ovo je još viša grana cele stvari. Ovo spasava čast srpske umetnosti i to je prava stvar. Bijenale fantastike prezentuje jednu umetnost koja je potpuno kompatibilna sa fracuskim savremenim slikarstvom. Sa njihovim Prolećnim salonom, galerijom sa kojom sam sarađivao i sličnim galerijama, kao i sa ’Azart’, magazinom za slikarstvo i likovnu umetnost isključivo.“ Sledeće Bijenale će po najavi organizatora biti izdignuto na još viši nivo. Gran-pri će se sa 3.000 € verovatno povećati na 4.000 €, slike će se slati u samo dva formata, bez ramova, a izložba će biti prenesena u neke evropske gradove.