MARSELO SUAZNABAR Dirigent društvenog protesta u telu nadrealnih bića

Marselo Suaznabar (1970) rođen je u Boliviji, u rudarskom gradu Oruro, koji se nalazi u srednjem zapadnom delu zemlje. Kao najmlađi od šestoro braće, još od detinjstva pokazivao je veliku strast za crtanjem. Naročito ga je motivisao ujak Enrike Suaznabar, profesionalnim fotografom koji je živeo u istom gradu. Fokusirajući se isključivo na crteže kao glavne pokretače svog stvaralaštva, od malih nogu pokazao je veliko interesovanje za boje i počeo je da istražuje akvarele, pastele i olovke u boji. Dugo se fokusirao na slikanje insekata, životinja, kuća i portreta na papiru i kartonu.

Marselo je razvio veliki deo svog rada u svom rodnom mestu, gradu Oruro, crpeći mističnu energiju iz svog okruženja i jake folklorne tradicije (karneval u njegovom gradu je Unesko svrstao u nematerijalnu baštinu).

Godine 1988. Marselo sa svojim ocem i bratom Markom putuje u grad Potosi, na jugu zemlje, gde su provodili dane obilazeći crkve i muzeje, diveći se ogromnom kulturnom bogatstvu izraženom u arhitekturi i bogatim zbirkama kolonijalnih slika. Kuća novčića i manastir Svete Tereze bili su podsticaj koji su umetnika naveli da rekonstruiše sakralne scene, a umetničkim delom Krunisanje Bogorodice (1988) Marselo je započeo svoju seriju Sveta umetnost. Tokom ovog period, Marselo je pozvan da učestvuje na kolektivnoj izložbi u Kulturnoj kući (Centro Cultural).

Koristeći istu seriju, napravio je samostalnu izložbu u Španskoj kući (Casa de Espana), u gradu La Paz , gde je 1991. dobio počasno priznanje za svoj rad Sudska kolica

Suaznabar je u Latinskoj Americi, Evropi, Kanadi i SAD imao 25 samostalnih i preko 150 grupnih izložbi.

Ističe da se divi umetnicima poput Jonasa Burgerta (Nemačka), Salvadora Dalija (Španija), Fride Kalo (Meksiko) te Hijeronimusa Boša (Holandija) u kojima je pronašao je definisao rečima:
„Putovanje kroz ljudski lavirint i hiljade njegovih mogućnosti koje nas teraju da zamišljamo lude svetove koje prave iskričavi umovi. Njihove podsvesne poruke i dalje su važeće u današnjoj stvarnosti. Sada postoje novi gresi koji bi lako mogli da budu deo Bošovog platna. Postoji nadrealistički pogled koji je prisutan, ali mi ne želimo da ga vidimo“.

U decembru 2001. preselio se u Kanadu i u ovoj novoj fazi, nastavlja da napreduje koristeći nadrealni i simbolički jezik, estetske simbole koji pokrivaju celi njegov rad. U tri serije – Apokaliptični, Magični Altiplano i Anđeli, Arhanđeli Marselo pronalazi svoj jedinstveni jezik. On nesebično oslobađa maštu dok stvara, istražujući i ispitujući elemente nesvesnog. To uključuje univerzalne i uobičajene teme koje zaokupljaju ljudska bića: prolaznost vremena, smrt, prirodu, seksualnost, lepotu, iskušenja, strah i svetske religije. Ove teme su evidentne na svakoj Marselovoj slici.

Umetnik kombinuje senzibilitet stripa s klasičnim umećem slikanja uljanim bojama. Njegove ekscentrične zveri imaju gomoljasta tela, uglavnom prekrivena tačkama ili drugim paternom – nespretna bića su podržana rudimentarnim udovima ili pipcima i često se klate na nekom antičkom transportnom sredstvu. Ipak, ta stvorenja prikazana su tako spretno da izgledaju gotovo verodostojno, kao da ih umetnik gaji tajno u svojoj radnoj sobi.

Kombinacije ljudskih tela sa životinjama ili lica sa čudnim mutacijama rezultat su stalnih istraživanja višestrukih mogućnosti. Oni su deo umetnikovih putovanja i promena koje nanosimo majci prirodi zbog ubrzanog napretka čovečanstva.

Dok posmatramo njegov rad, iznenađuje nivo mašte sadržan u njegovim porukama, kao i odnosi koje uspostavlja između prirode i ljudi. U širem tumačenju možemo videti kontinuiranu liniju dijaloga između poznatih misli i nepoznatih oblika. Marselovi crteži zabavljaju pogled tražeći logiku koja kao da ne postoji. Nadrealizam, koji je evidentan u njegovom radu, dezorijentiše poimanje i vraća nas na novi način posmatranja. Poziva nas da preturamo po svakom detalju kako bismo protumačili poruku koja je i daleka i očigledna.

– Nadrealizam mi služi kao izgovor da oslobodim misli i oživim ih kroz umetnost. To je kao jezik proizveden za stvaranje iracionalnih i nestvarnih scena. Ne slikam ono što sanjam, umetnost može proizaći u oniričkim oblicima jednostavno zbog nasumične mašte – objašnjava umetnik.

Marselo koristi potpunu dostupnost prirode da ispriča nešto izvan onoga što je vidljivo. U svojim crtežima on je u stanju da formira nove stvarnosti. Zbog toga, ovaj umetnik prevazilazi spekulacije uma, igra se s njima i usuđuje se da ospori jasan pogled konzumenta njegove umetnosti.

Sloboda linija, indirektnih i komplikovanih pravaca i ekspresivnost otvorenog srca je ono što nudi ovaj umetnik iz Orura. Umetnost Marsela Suaznabara služi kao poziv na pažnju, društveni protest u telu bića koja izgledaju nepostojeća, ali uključuju realističnu materijalnost koja govori o tome kako smo ljudska bića. Razigrana ironija njegovog rada smireno dezorijentiše i poziva nas da pažljivo posmatramo svaki detalj njegovih crteža.